DECA ZLA – Miodrag Majić / Pravda u rukama monstruma

Deca zla Miodraga Majića najreprezentativniji su pokazatelj buđenja triler žanra na domaćoj književnoj sceni. Ili je možda bolje da upotrebimo izraz „rođenje”. To je žanr koji u Srbiji (za razliku recimo od Hrvatske) nema nikakvu tradiciju. Malobrojni pisci poput Đorđa Bajića ili Marka Popovića, koji su proteklih godina gradili temelje pravog krimi-romana – radili su to ni iz čega, oslanjajući se isključivo na strane uzore. Ostalo su sve bili bedni pokušaji, ili (što je najčešći slučaj) usputna skretanja glavno-tokovaca.

Onda se dogodio Miodrag Majić. Da nas lupi po čelu i da pokaže da i srpski pisci mogu da napišu odličan triler. Domaća književna zajednica je pomalo tvrdoglava, da ne kažem licemerna. Što se tiče strane književnosti, tu uglavnom čitamo (gutamo) onu žanrovsku. Nesbe, Lašon, Karizi, Koben, Paterson, Adler-Olsen, Geritsen i drugi trileristi su među najčitanijim piscima kod nas. I to već godinama, da ne kažem decenijama. A kad je domaća književnost u pitanju, tu se po defaultu okrećemo beletrističkom mejnstrimu. Nadam se da će Majić u tom kontekstu biti otrežnjujuća pojava. Da će domaćim čitaocima i piscima pokazati da žanrovski okvir nije utega koja sputava, već alatka koja oslobađa i oplemenjuje književno delo. U svetu, a naročito u anglo-saksonskoj književnosti odakle uvozimo većinu toga što čitamo, žanr je odavno najzastupljeniji. A knjiga se ne meri po tome da li je žanrovska ili nije, nego da li je dobra ili loša.

Deca zla Miodraga Majića najreprezentativniji su pokazatelj buđenja triler žanra na domaćoj književnoj sceni.

Deca zla imaju sve ono što jednu knjigu čini dobrom. Sjajno izbalansiranu i vođenu priču. Zanimljive i majstorski isportretisane likove. Društvenu analitičnost i društvenu kontekstualnost. Višeslojnu dubioznost. Univerzalnost poruke.

Majić od samog početka iskazuje autorsko samopouzdanje, netipično za knjigu-prvenac. Kao da je bio siguran u svoj storyboard i plot-kostur, pa nas u radnju uvlači veoma polako. Uvod mu je lašonovski dugačak i statičan. Glavni junak Nikola Bobić nije detektiv ili policijski inspektor kako smo to navikli da bude u ovakvim štivima, već advokat kojeg zapada da brani mladića koji je osumnjičen da je ubio jednu krupnu zverku sa naše političke i društvene scene. Naizgled, sve je jasno. Svi forenzički dokazi inkriminišu Bobićevog branjenika. Bobić ima slučaj koji prosto ne može da se dobije na sudu, pa se mi kao čitaoci dugo pitamo u čemu je poenta.

I tada nas autor čašćava sa jednim pravim vatrometom neočekivanih obrta i narativnih rukavaca. To kako Majić gradi misteriju ravno je mađioničarskom triku. Taman kad pomislimo da znamo šta se dešava, da možemo predvideti kojim će smerom krenuti istraga – on izvadi po nekog keca iz rukava.  A sve to radi smirenom rukom, sigurnim pripovedanjem, jednim lepršavim melodičnim jezikom čija nas lepota opčinjava jednako kao i nepredvidljivost radnje.

Deca zla su pravi procedural. Ali ne policijski kakve smo uglavnom navikli da čitamo, već pravni procedural. Fokusi su na sudskom procesu i na tužilačkoj istrazi. Međutim, to ne treba da vas uplaši kao čitaoce. Iako je pisac sudija Apelacionog suda, ni jednog trenutka on tekst ne opterećuje bilo kakvom stručnom terminologijom. Decu zla svako može bez problema da čita i razume.

Onaj segment društvene kontekstualnosti Majićevog dela, a koji sam namerno ostavio za kraj, ujedno je i najzanimljiviji. Deca zla imaju mnogo veće uporište u stvarnosti nego recimo skandinavski trileri. To je mračna priča koja obiluje monstruoznim likovima, prljavim policajcima, korumpiranim sudstvom i tužilaštvom, makijavelistički ustrojenom visokom politikom. Majićeva Srbija (baš kao i ona stvarna) grca pod teretom nepravde, guše je duhovi prošlosti, kroje joj sudbinu markesovski nakazni očevi i nakazna deca.

To kako Majić gradi misteriju ravno je mađioničarskom triku. Taman kad pomislimo da znamo šta se dešava, da možemo predvideti kojim će smerom krenuti istraga – on izvadi po nekog keca iz rukava.

Majić kao da nam ne pruža suviše nade. Njegov svet i likovi su doboko prožeti zlom, pa čak i glavni junak, češće nam deluje da je dublje motivisan sopstvenom sebičnosšću nego istinskom pravdom. U Majićevoj fikciji prepoznajemo puno toga od one ružne stvarnosti koju proživljavamo. Stvarnost koja je sada pred nama razobličena. Upravo je u tome jedna od najvećih vrednosti ove knjige. Kao i uopšte trilera kao žanra. Za razliku od politički korektne (nekorektne) liberalne stvarnosti, koja pred našim očima maksimalno relativizuje pojam zla, triler ovaj svet razobličava kao poprište one antologijske biblijske borbe između dobra i zla – borbe koja nikad nije bila žešća.

Posle Miodraga Majića, srpski triler može da ima lepu budućnost.

Deca zla

Miodrag Majić

Vulkan izdavaštvo

Beograd, 2019.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *