ZAMAK – Aleksandar Petrović / Beketovsko-kafkijanska bajka

Aleksandar  Petrović je bio prvi pisac koji je imao tu čast da otvori blog Sledeća dobra knjiga pre više od tri godine. Sa njim smo obavili i intervju. Beogradska knjiga mrtvih je ostavila veliki utisak na mene, pa je normalno što sam sa velikim iščekivanjem i pažnjom dočekao njegovu novu knjigu Zamak.

Petrović je sa svakim svojim ostvarenjem neponovljivo nov, u isto vreme zadržavajući one najbolje karakteristike svoje proze.

Iako sam ja navijao za to da Petrović nastavi u iskoraku prema žanrovskom (triler) smeru, ka kojem je krenuo sa prošlim romanom, Zamak nam ipak donosi nešto sasvim drugo. Petrović je sa svakim svojim ostvarenjem neponovljivo nov, u isto vreme zadržavajući one najbolje karakteristike svoje proze.

Zamak je jedna od onih knjiga čiju je radnju teško prepričati. Franc i Norma su jedini likovi, a prostor neimenovanog zamka – jedini ambijent u kojem se čitava priča ovog nevelikog romana odvija. Oni ne znaju kako su tu dospeli, ne znaju gde su, ne znaju kako da odatle izađu. Naizgled deža vi sinopsis, koji kao da smo već viđali u nekim knjigama ili filmovima.

Ali rekoh već, Petrović je uvek originalan. U beketovsko-kafkijansku atmosferu u koju je gurnuo svoje likove, on kreira specifične modele svog književnog izražavanja. A to su spori ritam, puno dijaloga, živopisni opisi, jak simbolizam. Petrovićeva proza na najbolji način ispunjava onu  sveopštu čovekovu težnju da se sa nečim jednostavnim bude što savršeniji. Upravo bi se tako mogla opisati njegova proza – toliko jednostavna da je savršena.

Francu i Normi u zamku ništa drugo nije preostalo nego da razgovaraju. Oni vode velike razgovore o ljubavi, smrti, patnji, smislu postojanja, ali i puštaju svoja srca i emocije da ih vode na nepoznatu teritoriju neizrecivog. Nisam baš neki ljubitelj statičnih priča u kojima nema puno radnje. To je nešto što bih možda mogao da prigovorim i Petrovićevom Zamku. Ali samo donekle. Rekao sam već da se on odlično snalazi u tome. Svoju nepretencioznost, odsustvo bilo kakvih narativnih i društveno-prostornih odrednica, autor vešto okreće u svoju korist, jer gradi jednu dojmljivu metafizičku atmosferu. Zamak je kao bajka. Bajka za odrasle.

U beketovsko-kafkijansku atmosferu u koju je gurnuo svoje likove, on kreira specifične modele svog književnog izražavanja.

Petrović vešto izbegava zamke sladunjavosti u koju upadaju mnoge koeljovske bajke sa sličnim metafizičkim pretenzijama. Mnoga takva štiva koja nas uče kako treba živeti su običan treš i ja ih zovem lakom kupus filozofijom. Zamak je nešto sasvim drugačije. Petrović ni u jednom trenutku ne pokušava da nas prosvetli, niti da nam nametne bilo kakvu istinu. Iako postavlja velika pitanja, on nam ne nudi odgovore, već podstiče čitaoca da sam razmišlja, da donosi sopstvene sudove.

Verujte, ovaj autor koji je po profesiji oralni hirurg, ali je pisanju toliko vičan da kao predavač vodi kurseve kreativnog pisanja – ima puno toga pametnog da nam kaže. A to čini na jedan nenametljiv način, kroz otrežnjujuće alegorijske priče koje nam puno toga govore o životu. Takva jedna priča je i Zamak.

Zamak

Aleksandat Petrović

Autorsko izdanje

Beograd, 2019.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *