8
дец
2018
0

SRCE LUTKE – Boban Trifunović / Pametni horor koji nudi mnogo više od jeze

Srce lutke je jedna posve zanimljiva ovogodišnja pojava u domaćoj književnosti. To je zbirka priča, horor priča kako nam to izdavač predstavlja u opisu ove knjige. Ali, kao što su recimo The Leftovers ponajmanje fantastika a ponajviše dramčina na kvadrat, ili kao što su The Walking Dead manje horor a mnogo više studija o ljudskoj prirodi, tako isto i Trifunovićeve priče ruše granice žanra zarad postavljanja nekih dubljih pitanja o životu i smislu postojanja.

Ono što najviše fascinira kod ovog autora, jeste zrelost njegove proze. Sigurnost koju ispoljava u svojim rečenicama. Kao da iza sebe ima na desetine objavljenih knjiga.

Srce lutkeBoban Trifunović je mlad autor. Ima samo dvadeset pet godina. Srce lutke mu je prvenac kao samostalna knjiga, iako je jedna njegova priča (isto odlična), objavljena u Strahorovoj antologiji domaćih horor priča U vrzinom kolu. Ono što najviše fascinira kod ovog autora, jeste zrelost njegove proze. Sigurnost koju ispoljava u svojim rečenicama. Kao da iza sebe ima na desetine objavljenih knjiga.

Pisac fantastike Zoran Petrović je Bobana Trifunovića, bez naravno namere da uvredi ostale kolege, nazvao najinteligentnijim i najolekventnijim mladim autorom u ovom trenutku. Srce lutke se sastoji od deset priča. I u svima njima je vidljivo to o čemu Petrović govori. Beskrajna autorska erudicija i elokventnost. Počev od oslikavanja ambijenta i atmosferičnosti (sve priče se dešavaju u Beogradu tridesetih godina prošlog veka), pa do naučno-istorijsko-filozofskih referenci na koje se tematski poziva.

Trifunović piše horor nadahnut zlatnim dobom žanra, a to je prva polovina dvadesetog veka. Ni ne trudi se da skrije svoju oduševljenost uzorima poput Lavkrafta, Blekvuda, Ligotija. Mada, ima tu i dosta Kinga kroz sasvim obične junake, koji se u realnom vremenu, suočavaju sa krajnje neobičnim (nužno ne uvek i natprirodnim) situacijama. Kao što je recimo ona o restoranu za ljudoždere, u priči sa kojom se zbirka i otvara. Sve priče su pisane u prvom licu, neke u formi dnevnika, pisama, a neke u formi direktnog obraćanja naratora nekome trećem. I sve su prožete tom nekom lavkraftskom stravom koju karakteriše duboko beznađe, egzistancijalizam i nihilizam.

Ako očekujete hektolitre krvi, akciju, vukodlake, Džejsone i slične produkte horora B produkcije – razočaraćete se. Toga u ovoj knjizi nema. Trifunović se daleko uzdiže iznad treša u koji je horor kao žanr gurnut u poslednjih pedesetak godina – naročito zahvaljujući filmu. Našeg autora treba svrstati u korpus „pametni horori”. To je izraz koji su skovali filmski kritičari, a koji se odnose na filmove poput Hereditary, A Quiet Place ili recimo serije The Haunting of Hill House. A sa kojima je primetna i svojevsrsna revitalizacija, renesansa ovog žanra i na filmskom platnu. U tu kategoriju treba svrstati i Srce lutke. To je knjiga koja nam nudi nešto mnogo više od običnog zastrašivanja i jeze. Trifunovićeva proza je pametna i filozofična. Njegovi junaci su kao i junaci kraljice žanra Širli Džekson – na tankoj liniji između stvarnosti i privida, na klackalici ludila.

To je knjiga koja nam nudi nešto mnogo više od običnog zastrašivanja i jeze

Da ne bude kako je sve savršeno, pronašli smo i neke mane koje treba staviti na teret autorovoj mladosti i neiskustvu. Najpre, gomila bespotrebnih i kontraproduktivnih fusnota. Drugu stvar je primetio Mladen Milosavljević, jedan od trojice recenzenata koji se pojavljuju na kraju knjige. Radi se o piščevom elitizmu, svojevrsnoj hermetičnosti njegove proze. Nedostatku te neke spone koja bi ga povezala sa širim čitalačkim krugom. Srce lutke pokatkada deluje kao gnostičko štivo koje se obraća isključivo užem krugu izabranih gnostičara.

Nije sigurno da ni gore nabrojane stvari treba isključivo tumačiti kao mane. To je kao pitanje: da li književnost može imati više koristi ili štete od dubokoumnih autora koji od svojih čitalaca zahtevaju veliku inteligenciju i određeno predzanje? Da li je hermetičnost proze pomogla ili odmogla jednom Borhesu?

A Trifunovićeva proza čak ima i nešto borhesovskog u sebi. Ako izuzmemo domaće klasike žanra kao što su Ognjanović, Skrobonja (raniji radovi) i Stojiljković (sa Konstantinovim raskršćem), onda je Boban Trifunović nešto najveće što se ikada dogodilo domaćem horor žanru.

Sledeća dobra knjiga ocena

Srce lutkeSrce lutke

Boban Trifunović

Otvorena knjiga

Beograd, 2018.

Related Post

Preporučujemo da pogledate

KRAJ BDENJA – Stiven King / Završnica trilogije o Mercedes ubici
TO – Stiven King / Najveći klasik horor žanra
MRTVA ZONA – Stiven King / Stari King na novi način
POSLEDNJA NOĆ NA PLAŽI TREMOR – Mikel Santjago / Evropski Stiven King

Komentar