14
окт
2016
0

INTERVJU: MARKO POPOVIĆ – Posttranziciona Srbija pruža veoma zahvalne kulise za napetu i uzbudljivu priču


Jedan pogrešan korak je na ovom sajtu eksluzivno predstavljen još dok je knjiga bila sveža, tek izašla ispod štamparske prese. Pre nego što će doći i u knjižare. Ujedno, recenzija te knjiga je i dalje jedan od najčitanijih tekstova na našem sajtu, sa blizu 3.500 poseta. U međuvremenu, Jedan pogrešan korak stiče gotovo kultni status. Ovaj triler je jedno vreme bio i na prvom mestu bestseler top liste Delfi knjižara. A još uvek je u Top 20 najprodavanijih knjiga na Laguninom sajtu. Pobrao je simpatije i kritike i čitalačke publike. Tako da je autor Marko Popović (1978.), već sa tim svojim prvencem, postao jedan od najčitanijih domaćih pisaca.

Veliko mi je zadovoljstvo da vam predstavim Marka Popovića. Marko, dobro došao po drugi put na naš sajt.

Hvala, Vlado. Veliki pozdrav tebi i čitaocima. I meni je zadovoljstvo da ponovo sarađujemo. Osim što ti je sajt (blog) odličan, na njemu je izašla i prva kritika mog romana, pa računaj da ću se uvek rado odazvati.

Pripremajući se za ovaj intervju, rešio sam da sprovedem mali eksperiment. Ponovo sam pročitao Jedan pogrešan korak. Efekat je bio kao i kod prvog čitanja. Knjigu sam opet pročitao u cugu, za dva dana. I opet mi je bila jednako intrigantna, efektna, opčaravajuća i zavodljiva kao i prvi put. Koliko je jednom piscu teško zadobiti pažnju čitalaca? Na koji način se to postiže?

vujaTo je pitanje od milion dolara. Ono što ja pokušavam dok pišem je da se bukvalno za svaki pasus zapitam da li je dovoljno uzbudljiv, zanimljiv, napet i da li unapređuje radnju? Ako nije tako, brišem ga ili menjam. Samo što to nije uvek lako proceniti. Zato sam određene delove romana testirao tako što sam ih čitao svojoj ženi kasno noću kad joj se mnogo spava. Ako ostane budna, dobro je. Ako zaspi, taj deo se briše. Bila je to surova selekcija, ali sudeći po dosadašnjim reakcijama čitalaca, izgleda da je upalila.

Često kao svoje najveće uzore spominješ svetske velikane kriminalističkog i triler žanra, kao što su Džejms Elroj i Harlan Koben. Svoju prozu čak sam smeštaš u taj neki kobenovski podžanr, koji karakteristišu obični ljudi kao glavni junaci, nerazjašnjeni događaji iz prošlosti koji se flešbekovski reflektuju na sadašnjost – i nestanak, a ne ubistvo, kao osnovni pokretač misterije. Ideš i mnogo dalje, pa kao jedan od svojih velikih uzora navodiš i Ime ruže od Umberta Eka – knjigu koja svojom dubinom i slavom daleko prevazilazi sam žanr. Koliko je za jednog pisca bitno da čita? Kako tačno knjige drugih pisaca pomažu tebi u tvom radu?

Naravno da je za pisca jako važno da čita, ali je važnije da piše. Idealno bi bilo ako bi čitao samo romane koji ga teraju da i sam sedne za kompjuter. Na gluposti ne treba gubiti vreme, ali i prekomerno čitanje samo vrhunskih knjiga može biti kontraproduktivno jer može da ti poljulja samopuzdanje, pomisliš kako nikada nećeš napisati nešto tako kvalitetno ili zadaš sebi prevelike ciljeve. Sa druge strane, one romane koji te inspirišu i koje smatraš najbližim svom stilu treba iščitavati po nekoliko puta i detaljno analizirati. Sve je važno – od toga koliko ima likova i obrta, pa do sitnica – npr. koliko se često navode imena ulica i trgova. Mislim da je za pisca ponekad bolje da tri puta pročita jedan isti roman, nego tri različita.

Ju Nesbe je jednom prilikom izjavio da on detaljno priprema svaku svoju knjigu i pre početka pisanja. Da napravi detaljan kostur priče, napiše sinopsis koji ume da bude i po nekoliko desetina strana. Kako je pripreman Jedan ogrešan korak?

Otprilike isto tako. Pre nego što sam krenuo u pisanje romana,  konstruisao sam nešto što bi se filmskim žargonom zvalo scenosled ili tritment. Naravno da me je samo pisanje odvelo u raznim neočekivanim pravcima, npr. inspektorka Pašalić je od epizodnog narasla u drugog najvažnijeg lika, ali ta osnovna linija radnje je ostala netaknuta i sve vreme sam se držao za nju kao za neki sigurnosni kanap za koji sam znao da će me na kraju izvući do cilja.

Karakteristično za tvoj roman je da ti nemaš glavnog junaka ili neke tipično centralne likove. Svi tvoji likovi su epizodni, a ti njihova epizodna dešavanja onda savršeno inkorportiraš u taj neki glavni narativni tok. Posao koji ti radiš ja bih uporedio sa sklapanjem mozaika. Koliko je teško od toliko epizodnih likova i mikro-priča, napraviti tako jednu uspešnu makro-priču kao što si ti uradio? I koliko tako nešto može biti i mač sa dve oštrice?

vuja-01Dobro, ne bih baš rekao da su svi junaci epizodni. Goran, Pašalićka i Beli se izdvajaju od ostalih jer sve vreme pratimo njihove priče koje se na kraju spajaju.  Lepo si to uporedio sa sklapanjem mozaika, ali nisam siguran da li je takav način pripovedanja izazovniji od nekih drugih. Na primer, dobar triler je podjednako teško napisati ako se pripoveda samo iz vizure glavnog junaka.  Tako ne možeš stvoriti situaciju u kojoj čitalac zna da je junak u opasnosti, a sam junak to ne zna – što je jedan od osnovnih elemenata saspensa. Zato čak i Nesbe i Paterson uglavnom ne pišu romane u kojima pratimo samo Harija Hulea ili Aleksa Krosa, već dobar deo priče odlazi na druge likove.

Krimići i trileri su jedna od najčitanijih vrsta literature svugde u svetu. To je tako oduvek. Setimo se samo toga da je i dalje najprodavaniji pisac svih vremena (ako ne računamo Bibliju) Agata Kristi. Iako, a za razliku recimo od susedne Hrvatske, mi nemamo baš neku bogatu tradiciju krimića, i kod nas se stanje menja na bolje poslednjih godina. Čemu je naravno umnogome doprinela i tvoja knjiga. Domaća publika je izgleda konačno uvidela da to što će ime glavnog detektiva da se završava na -ić, i što će radnja da se dešava u Beogradu ili Novom Sadu, neće uticati na to da triler bude manje uzbudljiv od onih čija se radnja dešava u L.A, Njujorku, Londonu ili Štokholmu. Naročito bih tu apostrofirao Beograd, koji u tvom romanu ima jednako tako centralno i kultno mesto kao i recimo Oslo kod Ju Nesbea, ili Nju Džerzi kod Harlana Kobena…

Savremeni triler podrazumeva da su junaci kontsatno u pokretu i da za 350 strana prođu kroz ceo grad u kome se dešava radnja prikazujući nam usput sva njegova lica i naličja. Popularnost autora koje si naveo potvrđuje da izražen lokalni element čini njihove romane globalno komunikativnijim. Valjda zato što čitaocima priča izgleda uverljivija sa tako puno detalja i što im pruža uzbudljivu i egzotičnu vožnju kroz mesta u kojima nikada nisu bili. Opet, verujem da će našoj publici biti baš zanimljivo da čita triler u kome prepoznaje većinu lokacija. Savremeni Beograd je prilično slabo zastupljen u domaćoj književnosti kojom dominiraju istorijski romani, tako da je faktor egzotike na neki način zadržan.

Verujem da te mnogi pitaju u kojoj meri naša društvena stvarnost inspiriše tebe da pišeš baš romane o kriminalu. I u kojoj meri, i da li bi uopšte, tvoja knjiga trebala da bude odraz naše stvarnosti… U Meksiku, gde je recimo poslednjih godina više od 50 hiljada ljudi ubijeno u ratovima narko klanova, ili su stradali kao žrtve kriminala – gotovo da i nema pisaca koji pišu kriminalističke romane. A u Norveškoj, koja je jedna od najstabilnijih zamalja na svetu, sa najmanjom stopom kriminala – imamo možda i najviše pisaca krimića po glavi stanovnika… Šta je u stvari to što je najinspirativnije za pojavu i rast tog žanra?

Kamila Lekberg, najčitanija švedska spisateljica, tvrdi da je glavni razlog za ekspanziju trilera u Švedskoj to što tamo 200 godina nije bilo ratova, pa ljudima nedostaje odrđena vrsta uzbuđenja. Po istom principu, trileri ne uspevaju u turbulentnim sredinama gde životnog uzbuđenja ne manjka.  Ja se ne bih baš složio sa njom. Kako su onda skandinavski trileri popularni u tim turbulentim zemljama? Mislim da su pisci ti koji stvaraju tradiciju, a ne društvene okolnosti.  Naravno da triler nije eskapistički žanr i da bi kroz njega trebalo da se odslikava stvarnost,  ali verujem da posttranziciona Srbija pruža veoma zahvalne kulise za napetu i uzbudljivu priču. Neko će reći da je problem napisati hepiend u zemlji u kojoj građani ne veruju puno policiji i pravosuđu. Pa dobro, onda treba pronaći drugi način da se pravda zadovolji. Na papiru je to bar lako.

U jednom od svojih nedavnih intervjua si izjavio da postoji mogućnost da se Jedan pogrešan korak pojavi i na malim ekranima. Kao TV serija od nekih šest ili osam epizoda… Možeš li nam otkriti o čemu se radi?

Jedan pogrešan korakProjekat je tek na početku, tako da ne bih još otkrivao mnogo. Reći ću samo da neću ja pisati scenario. Verujem da je bolje da to uradi neko drugi, neko ko će sagledati priču iz drugačijeg ugla, ko će joj dati jedan novi smisao i težinu, a možda će promeniti i neke obrte i prilagoditi ih dramskom izrazu. Dakle, biće iznenađenja i za one koji su pročitali roman.

Spominješ i mogućnost svojevrsnog nastavka svog trilera. U formi nekakvog spin offa, izgrađenog oko inspektorke Jelene Pašalić, jedne od epizodnih junakinja iz tvog romana. Koliko je ta mogućnost realna? I uopšte, reci nam za sam kraj, gde vidiš sebe u nekoj budućnosti… Kako vidiš Marka Popovića kao pisca za jedno deset godina?

Neće to baš biti spin off, već će inspektorka Pašalić ponovo biti jedan od glavnih likova ili drugi glavni lik kao što je to u Jednom pogrešnom koraku. A što se tiče pogleda u budućnost, mislim da su moji planovi pomalo neskromni da bi ih javno iznosio. Recimo da sebe vidim kao pisca koji za sobom ima 7-8 napisanih trilera. To bi bilo sasvim ok za period od 10 godina.

Naš prikaz romana Jedan pogrešan korak, Marka Popovića, možete pogledati ovde.

 

 

Related Post

Preporučujemo da pogledate

MANIPULATOR – Jusi Adler-Olsen / Još jedan skandinavski krimi biser
NEDOSTAJEŠ MI – Harlan Koben / Cena opsednutosti internetom
ŽEĐ – Ju Nesbe / Hari Hule jači nego ikad
UBITI ZMAJA – Lejf G. V. Pešon / Serijal o nesvakidašnjem Bekstromu

Komentar