16
мај
2016
0

JEDNA DUŠA ZA HILJADU DUŠA / Odlomak iz romana „Izgubljena reč“ Oje Bajdar

(Odolomak iz romana Izgubljena reč Oje Bajdar)

Posmatrajući s ljubavlju zamorčad ružičastih očiju i ružičastog bezdlakog repa u malim kavezima, Elif se, pomalo s tugom i čežnjom prema svojim mladalačkim danima, setila kako je plakala kada je umro njen prvi opitni miš. Pre trideset, a možda i više od trideset godina. Oni su bili moji prvi mrtvi miševi, moj prvi zločin.

Kako bi što pre završila svoj doktorat koji je počela da radi sa velikom nadom, željom i upornošću, u laboratoriju je dolazila ranom zorom pre nego što ostali stignu na posao. Bićeš prva Turkinja koja će dobiti Nobelovu nagradu, zadirkivali su je profesori. Zašto da ne! Videćete kada je budem dobila.

* * *

Dok navlači rukavice za eksperiment, seća se bolnih, izgubljenih pogleda malenog miša uhvaćenog u zamku. Kako je to čudno! Toliko godina je prošlo, a još su mi pred očima. Otvara kavez na velikom laboratorijskom stolu i vadi jedno zamorče držeći ga s dva prsta. Trudeći se da ga ne povredi, stavlja ga na sterilni papir na stolu za seciranje. Sada ću te uspavati, pa da vidimo šta se u tebi dešava! Setni osmeh se razabira na njenom licu jer je svesna da pokušava da izbegne pogled zamorčeta. Lepo je što su u meni ostali tragovi dana kad sam plakala za prvim usmrćenim mišem. Shvata da je samilosna i osećajna i to je raduje. Zariva inekciju zamorčetu u potiljak. Taj skikutavi bespoćni zvuk „vik”, koji je godinama ignorisala ne uspevajući da se navikne na njega, bio je nejaki, samrtni krik zamorčeta. Životinja se grči, šapice se nekoliko puta trzaju. Oseća pod prstima kako se minijaturno telo opušta. Eto, to je sve. Ko zna koliko je malih života stradalo tokom ovakvih eksperimenata. Odjednom, sasvim tiho, počinje da plače. I sama se čudi zašto. Zato što sam ubila miša? Na čudan način uživa u mlakim kapljicama koje se slivaju niz njene obraze.

Nije joj bilo lako da se navikne na ubijanje pokusnih životinja. Potrebno je malo surovosti da bi se stiglo do rezultata, govorio je njen profesor. Zamislite da je ono što držite u ruci parče tkanine, a ne živi organizam. Pomislite koliko će dečjih, ljudskih, životinjskih života spasti smrt pokusne životinje!

Elif je želela da se iz toga vidi rezultat, da uspe. Razmišljala je, složila se s onim što je profesor rekao, ubedila je samu sebe. Pa opet, obuzimao ju je neki nemir. Može li čovek tretirati živo biće kao parče štofa? Jedna duša za hiljadu duša, hiljadu života za jedan život. Dobro, a ko nosi odgovornost za tu jednu dušu? Zar princip o dobrobiti većine ne čini legitimnim sve zločine? To što je dovoljno zrela da ne mašta o Nobelovoj nagradi, a možda i to što su je ova pitanja sve više opterećivala, nagnalo je profesorku Elif Eren da se postepeno distancira od laboratorije u kojoj je nekad strastveno radila, da se zamisli nad moralnim pitanjima genetike i okrene se naučnoj etici i filozofiji.

(Odlomak iz romana Izgubljena reč Oje Bajdar)

 

Related Post

Preporučujemo da pogledate

UBISTVO DEDA MRAZA – Nikola Mišović / Patnje pravednog Jova
IZGUBLJENA REČ – Oja Bajdar / Reč za pravdu i dostojanstvo svih ljudi

Komentar