3
мај
2016
2

5 Klasika koje morate ponovo pročitati: Dostojevski, Hese, Kafka, Bulgakov, Kami

Koncept Sledeće dobre knjige je jeasan. Mi recenziramo nova izdanja, predstavljamo sve ono što je aktuelno u svetu književnosti. Međutim, kako smo mi sajt koji se takođe bavi promovisanjem čitanja, jasno je da je takvu misiju nemoguće postići bez klasika. Bez svih onih knjiga i pisaca uz koje smo svi mi odrastali, započinjali naše čitalačke korake. To su knjige uz koje i naša deca, kao i sve nove čitalačke generacije, treba da se uče svim blagodetima dobre knjige.

Zato ćemo vam sada predstaviti pet nezaboravnih klasika kojima se obavezno morate vratiti, ili ih prvi put pročitati ako slučajno niste.

 

IDIOT, Fjodor Dostojevski

Ne treba naravno trošiti reči na genijalnost Dostojevskog. Svi znamo sve o njemu. Čini se da veći pisac od njega nikada nije hodao ovom planetom. Svaka njegova knjiga je remekdelo. A u toj familiji remekdela, mi ćemo izdvojiti  Idiota, kao njegov roman sa možda najuniverzalnijom porukom. Porukom koja nam govori koliko su ljubav i dobrota bitni za opstanak sveta.

Fjodor Mihailovič Dostojevski

Fjodor Mihailovič Dostojevski

Knez Miškin nastao je po uzoru na Hrista, i u tom smislu, sigurno da se radi o jednom od najpozitivnijih likova u svetskoj književnosti uopšte. Kroz dogodovštine smeštene u Pavlovsku, letovalištu petrogradske aristokratije, Dostojevski potrtetiše visoke društvene slojeve opsednute novcem, snobizmom i licemerjem. Knez Miškin se nikako ne uklapa u tu sredinu. Nije ni čudo što je Dostojevski savršenog čoveka, kao osnovnu ideju Idiota, naslikao kao osobu koju sredina smatra mentalno zaostalom. Jer upravo su naivnost i nerazumevanje situacije, umna ograničenost koja nas ograničava i u mogućnosti da naškodimo drugima, svest na nivou deteta –  jedini način da u ovom svetu pohlepe i laži, ostanemo bezazleni i čisti.

Zbog toga kneza Miškina niko ne razume, svi ga omalovažavaju, mrze, ponižavaju, u nastupu nesavladivog besa žele čak da ubiju. Dobrota i smirenost kneza Miškina umeju da izazovu na reakciju svu našu srditost, jer u vrtoglavom svetu brzine, u bespoštednoj trci za novcem, u besprizornom klanjanju savremenim idolima –  duša tone, za samilost se nema vremena, a svaki pokušaj da nam se skrušeno priđe u ljubavi, provokativan je i nepoželjan.

Kroz tu antologijsku borbu u kojoj je dobrota naizgled nesposobna u borbi sa mržnjom, u kojoj je dobrota ismejana i proglašena idiotizmom. U toj borbi gde lepota postaje izvor najveće tragedije, knez Miškin izgovara jednu antologijsku rečenicu, toliko netipičnu za odsustvo svesti: „Kakav sam ja to idiot kad znam da me ljudi za takvoga drže.”

 

DEMIJAN, Herman Hese

Glavne teme romana su nesnalaženje u društvu mladog Sinklera, njegovo bolno sazrevanje, otkrivanje, upoznavanje i ne mirenje sa svetom koji mu je ostavljen u nasledstvo. Njegov čudan, gotovo opsesivan odnos sa misterioznim Maksom Demijanom.

Herman Hese

Herman Hese

Neumoljiva iskrenost koja dovodi do sukoba sa svim uslovljenim normama uglađenog građanskog društva, do preispitivanja svih onih vrednosti na kojima je utemeljena zapadanjačka civilizacija. Neverovatna poetična pitkost Heseovih rečenica, psihoanalitička složenost likova, fabularna uzbudljivost, prisustvo fantastike, i sve to smešteno u Nemačku, uoči Prvog svetskog rata. U praskozorje stihije koja će uskovitlati svet, baš kao što je i Sinkler iznutra uskovitlan. Sve je to od Demijana načinilo kultnu knjigu svih mladih generacija, počev od hipika pa na ovamo.

A još više od sukoba sa spoljnjim svetom, Sinklera će pogoditi onaj sukob na unutrašnjem planu. Kako odrasta, tako i u samom sebi sve više otkriva osobu koju sa svakim danom sve manje prepoznaje. Puno gorčine, puno neprospavanih noći, puno duševnih nemira, puno tegobne drukčosti i neprilagodljivosti u odnosu na druge ljude. Puno pogrešaka, neispravno odabranih puteva. Puno padova u ovom svetu koji se, ionako, sam od sebe ruši, puno onih saznanja koja nikome od nas nikad neće nedostajati: da je živeti teško.

Za sve one koji su tek počeli da stasavaju u život, da se nose sa prvim poljupcima, prvim ljubavima, prvim razočarenjima, prvim mladalačkim idealima,  prvim učeničkim neposlušnostima… Za sve one koji su rešili da se pobune protiv roditeljske licemerne brižnosti, da se pobune protiv čitavog sveta – nema boljeg pisca od Hermana Hesea i bolje knjige od Demijana.

 

PROCES, Franc Kafka

Nikad o nijednom književnom delu nije napisano toliko toga kao o Procesu Franca Kafke. Ako za bilo koju knjigu možemo reći da stoji ukopana u temelj čitave moderne književnosti – onda je to sigurno ova. Priča o bankarskom činovniku Jozefu K., kojeg jednog jutra nepoznati ljudi hapse, saopštavajući mu da je protiv njega pokrenut sudski postupak, svojom višeslojnom strukturom i dubinskom simbolikom – otvara puteve bezbrojnih tumačenja. I, bez obzira kojim od tih puteva da krenemo, čini se da Kafka uvek ima puno toga da nam kaže.

Franc Kafka

Franc Kafka

Slučaj Jozefa K. je specifičan. On ne zna zbog čega je uhapšen, a kroz maglovitost sudskog procesa koji se vodi protiv njega, on ne može da dokuči ni najosnovniju stvar: koja je njegova krivica? Najapsurdnije od svega, Jozefu K. je omogućeno da tokom sudskog procesa obavlja većinu svojih svakodnevnih obaveza. On i dalje redovno odlazi na posao, mirno prihvata činjenicu da je uhapšen, da se protiv njega vodi nesvakidašnji postupak, iako nije svestan svoje krivice, niti mu je iko saopštava. Suđenje toliko uobličava našeg Jozefa K., pa on ubrzo prihvata to kao neminovnost. Miri se sa nečim što nikako ne bi trebalo da prihvati kao činjenicu: proces protiv sebe kao neku normalnu stvar u svom životu.

Kafkin Proces je priča o malom čoveku uhvaćenom u beskrupulozne kandže sistema. To je slika svih totalitarnih režima, svih ideologija i svih društvenih koncepata koji pokušavaju da unize čoveka kao pojedinca. Sa Jozefom K. svako od nas može da se identifikuje, jer svako od nas je bio u situaciji da ide na posao koji ne voli, i na kojem će da zarađuje pare za druge. Svako od nas se uzaludno borio sa birokratijom. Kafkina priča je životna upravo zbog svih tih problema i nedaća koji su opisani, a sa kojima se svi mi sučavamo. To je proces koji život vodi protiv svih nas, dok se mi, kao Jozef K., bespogovorno mirimo sa situacijom, saginjemo glave i ćutimo, iako u nama sve vrišti.

 

MAJSTOR I MARGARITA, Mihail Bulgakov

Bulgakov je drugi Rus na ovoj našoj top 5 listi veličanstvenih klasika. Moglo je naravno i svih pet da ih budu Rusi, ali eto, rešili smo ipak da budemo obzirni i prema drugima. Faustovski motiv koji u književnost Đavola uvodi kao konkretnu ličnost koja stoji kao uzrok svakog zla, i koji neprestano radi o glavi likova sa kojima se susreće – još od vremena slavnog Getea koji ju je aktuelizovao, pa do danas, ne prestaje da zaokuplja maštu pisaca sa svih meridijana. To je jedan od najčešćih motiva u književnosti u poslednjih 150 godina. Ali, nikad i niko ga tako nije obradio kao Bulgakov u Majstoru i Margariti.

Mihail Bulgakov

Mihail Bulgakov

Bulgakovljev Đavo se zove profesor Voland i pojavljuje se u Moskvi tridesetih godina. Kroz komplikovanu strukturu romana Majstor i Margarita provejava nekoliko zasebnih celina, odnosno nepovezanih priča, koje bismo mogli podeliti na dva osnovna pripovedna toka. U prvom, radnja se dešava u već spominjanoj Moskvi tridestih, u kojoj su profesor Voland i pisac kojeg nazivaju Majstor samo neki od mnogobrojnih protagonista. U drugom pripovednom toku vraćamo se u Isusovo vreme, odnosno pratimo novozavetnu priču o Pontiju Pilatu i Isusovom suđenju.

Profesor Voland, odnosno, Đavo o kojem govori Bulgakov, samo je jedna dublja razrada onog koncepta Đavola predstavljenog u Bibliji. Bolno svedočanstvo o nesrećama koje nas pogađaju, o tugama koje nas preplavljuju i o gubicima koje prouzrokuje naša borba sa silama zla koje Biblija identifikuje kao sile Nečastivog. Upravo je istina o postojanju Đavola i pokušaj da se on ulovi, dovela jednog od glavnih junaka Majstora i Margarite  u psihijatrijsku kliniku. Bulgakov čak izvodi Đavola na pozornicu varijetea pred narod, prikazujući kako sve ono što predstavlja univerzalnu vrednost u očima ljudi, kao što je recimo novac ili politička ideologija, zapravo predstavlja Sotonino sredstvo manipulacije uz pomoć koje se čovečanstvo drži u iluziji i pokornosti.

Jasno vam je zašto Bulgakov nije smeo ni da pomisli, a kamoli da pokuša da objavi ovaj roman u Staljinovoj diktaturi. Roman je prvi put objavljen posthumno 1966., dve ipo decenije nakon autorove smrti. I to u cenzurisanom izdanju. Majstor i Margarita je univerzalna priča o kosmičkoj borbi između Dobra i Zla, o ljubavi koja je sposobna da nadjača svako zlo. Morate pročitati ovu fantastičnu knjigu da biste shvatili zašto je od strane većine kritičara, ocenjena kao najbolji roman 20. veka.

 

STRANAC, Alber Kami

Kamijevo minimalističko pisanje je opčaravajuće jednostavno. Subjekat, predikat, objakat, tačka. U tako malo, toliko toga rečeno. Uostalom, poslušajte sam početak romana: „Majka mi je danas umrla. A možda i juče, ne znam.”

Alber Kami

Alber Kami

Stranac je priča o sitnom činovniku Mersou, koji dobija telegram da mu je umrla majka. On odlazi na sahranu, ali se svi čude njegovom hladnom držanju. Merso ne prestaje da nas šokira. Poznanstva koja će razviti, kao i splet nesrećnih okolnosti, dovešće do toga da on ubije jednog čoveka iz pištolja. Pandorina kutija se otvara i Merso klizi iz jedne nesreće u drugu. U izricanju presude, sud nema obzira prema njemu, jer se kao otežavajuća okolnost uzimaju svedočanstva o tome kako je on bezosećajan čovek, što je naročito potkrepljeno njegovim ponašanjem na majčinoj sahrani. Priča doživljava kulminaciju sa njegovim odlaskom u zatvor.

Uz Žan-Pol Sartra, Kami je jedan od utemeljivača egzistencijalističkog filozofskog pravca, koji je obeležio čitavu zapadnjačku misao druge polovine 20. veka. Kami je je tvorac teorije apsurda. Njegova ideja da čovek ne prestaje da apsurdno traži nadu i smisao iako je život besmislen, temeljna je filozofija na kojoj počiva Stranac. Vredi li uopšte živeti ili ne vredi? To je osnovno pitanje koje junak Merso postavlja sam sebi.

Sve ovo zvuči prilično pesimistički. Zašto bismo mi onda trebali voleti Kamija i čitati Stranca? Zato što, čitajući ga, mi vidimo da Merso u stvari nije tako bezosećajan kako izgleda. Kamijev pobunjeni čovek se ne ponaša tako zato što je zao, zato što planski želi da bude nemoralan. Takva reakcija je isprovocirana sredinom, svim onim lažima i licemernim društvenim normama kojima nas društvo drži u pokornosti. Mi svi smo Kamijevi junaci, stranci u ovom svetu koji nas drobi i melje svojim problemima i nesrećama. I, kao što je to primetio Kami, dok god postoji nesreća, čovek neće moći biti istinski slobodan.

Preporučujemo da pogledate

UBISTVO DEDA MRAZA – Nikola Mišović / Patnje pravednog Jova

Komentar