27
апр
2016
0

SVA SVETLOST KOJU NE VIDIMO – Entoni Dor / Dobrota kao nevidljiva sila koja sve osvetljava

„Ne razmišljam o svojoj bedi, već o lepoti koja i dalje postoji”, piše Ana Frank u svom čuvenom Dnevniku. I zaista, treba biti čovek, pa u teškim vremenima, kad fukara zavlada, nedaće pritisnu, i kad zlo u društvu dostigne stadijum dobro odnegovane biljke – treba tada biti čovek i u drugom čoveku videti čoveka. To je Božansko umeće. A upravo o toj privilegiji da se gaji ljudskost i u vremenima ludila i zla, govori roman Sva svetlost koju ne vidimo.

Entoni Dor je za ovu knjigu dobio Pulicera 2015. godine. I uprkos tome što se Laguna ekspresno pobrinula za srpski prevod, dok je još Pulicer bio svež u Dorovim rukama. I pored toga što je Sva svetlost koju ne vidimo i dalje u Top 20 New York Times bestseler liste, ova knjiga nekako nije imala odjek koji zaslužuje u široj domaćoj čitalačkoj publici. A ponavljam, reč je o remek-delu.

Ovo je priča o tome kako totalitarizam i rat gutaju svaku individualnost, trujući srca mržnjom i stvarajući mašine za ubijanje. Ali čak i u tom paklu koji sve zamračuje, dobrota je ta nevidljiva sila koja je u stanju sve da osvetli.

Priča ima puno likova, vremenski paralelnih radnji, ali sve to je okupljeno oko dvoje centralnih protagonista – Mari Lore i Vernera. Devojčicu Mari Loru Drugi svetski rat dočekuje u Parizu. Ona je slepa, pa je njen otac, inače uposlenik u Prirodnjačkom muzeju, napravio maketu kvarta Pariza u kojem oni žive. Devojčici ta maketa pomaže da se snalazi napolju, jer uz pomoć dodira, ona pamti raspored ulica, orijentire, i sve što joj je neophodno za kretanje. Nemačka okupacija ih primorava da odu iz Pariza u jedan mali primorski gradić u Bretanji, gde živi Mari Lorin deda.

Sva svetlost koju ne vidimoVerner je Nemac koji je sa svojom sestrom Jutom odrastao u sirotištu. Uspon nacizma primoraće ga da se priključi Hitler jugendu. Njegova opsednutost radio uređajima, načiniće od njega eksperta za hvatanje radio signala, pa će on ubrzo, iako tinejdžer, završiti u tehničkoj službi Vermahta.  Sa svojom jedinicom on će obići ratišta Rusije, Poljske, Ukrajine, Austrije, da bi na kraju dospeo u Bretanju. Vernerova sanjalačka duša će zauvek biti obeležena strahotama rata čiji će svedok postati. I ko zna u kakav bi mrak potonuo, da se u Bretanji, usred žestokih borbi prilikom američkog iskrcavanja, nije desio sudbonosni susret sa Mari Lorom. Susret dvoje mladih i izmučenih ljudi sa svetlošću, sa neverovatnom snagom ljubavi.

Neka vas ne uplaši to što ovaj roman ima 600 stranica. Poglavlja su kratka (u proseku 2 stranice), pa se kroz štivo veoma lako kretati. Zadivljuje struktura romana, majstorstvo Dorovog pripovedanja, ta svemoć njegovih rečenica koja prikazuje i najsitnije detalje. Evropski poznavaoci književnosti će se pitati gde je Entoni Dor bio ranije, iako je ovaj neupadljivi pisac iz Ajdaha, i pre ovog romana, imao neku svoju reputaciju u Americi.

Najfascinantnije je to što Sva svetlost koju ne vidimo, i pored ljubavne priče, i pored filmskog načina pripovedanja, nema nimalo patetike. Ovom romanu neće se preterano radovati ljubitelji klasičnog ljubavnog žanra, niti bilo ko ko očekuje misterije, spektakularan zaplet. Ovo je visoka litaratura. A mora se to naglasiti – i veoma potresna priča. Naročito kraj, nad kojim će možda i da zaplaču oni slabijeg srca.

A upravo o toj privilegiji da se gaji ljudskost i u vremenima ludila i zla, govori roman Sva svetlost koju ne vidimo.

Ovo je priča o tome kako totalitarizam i rat gutaju svaku individualnost, trujući srca mržnjom i stvarajući mašine za ubijanje. Ali čak i u tom paklu koji sve zamračuje, dobrota je ta nevidljiva sila koja je u stanju sve da osvetli. Da ukaže i na neke druge mogućnosti. Na izbore da se, i u najcrnjim danima, i usred zlih ljudi, pokažu čovečnost i humanost na delu. Svetlost Dorove knjige je upravo u toj poruci da uprkos beznađu, okrutnosti, mraku i razornim moralnim izborima koji nas okružuju – ne možemo poništiti svetlost, lepotu ovoga sveta.

Uostalom, to potvrđuje i Ana Frank sa kojom smo otpočeli ovaj tekst, pa hajde da ga sa jednim njenim citatom i završimo: „Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesretni, je da izađu van, negdje gde mogu biti sasvim sami s nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek oseća da je sve onako kako treba biti i da Bog želi videti ljude sretne, usled jednostavne lepote prirode.“

Sledeća dobra knjiga ocena

Sva svetlost koju ne vidimoSva svetlost koju ne vidimo

Entoni Dor

Izdavač: Laguna

Beograd, 2015.

Related Post

Preporučujemo da pogledate

VIDI ME – Nikolas Sparks / Ljubav naspram opasne i uznemirujuće prošlosti – šta je jače?
DNEVNIK CRNOG ĐAVOLA – Robert Vitman i Dejvid Kini / Priča o dnevniku Alfreda Rozenberga
SLAVUJ NAD PIRINEJIMA – Kristin Hana / Da li je moguće ostati čovek u ratu?
RAT NEMA ŽENSKO LICE – Svetlana Aleksijevič / Rat iz ženskog ugla

Komentar