22
мар
2016
0

SVAKO NEGDE MORA DA BUDE / Odlomak iz romana „Islednik“ Dragana Velikića

(Odlomak iz romana Islednik Dragana Velikića)

Svako negde mora da bude.

Tog junskog popodneva 2.000. godine, kada je moja majka prešla u bolji život, nalazim se u stanu na bulevaru Eržebet u Budimpešti. Dole, na ulici, žuti tramvaju probijaju se kroz saobraćajnu gužvu, jure koridorima – nizom betonskih polukugli odvojenim od traka u kojima se kreću automobili.

Da, važno je konstatovati te betonske polukugle, uočiti što više nevažnih detalja, pobeći mislima u banalnosti, potisnuti bilo čime vest o majčinoj smrti. Pratim liniju metalne ograde na pešačkom ostrvu ispred kafea Njujork, neku ženu koja se zagledala u izlog komisiona, zatim zelene putokaze na stubovima električne rasvete, reklamu turističke agencije na Trgu Blaha Lujza. Onda, opet, tramvaji.

„Štutgartska metoda”, čujem mamin glas.

Štutgart je prvi grad koji je uveo posebne koridore za tramvaje, na koje automobili nisu imali pristupa, što se zatim proširilo po čitavoj Evropi.

Pokušavam da uhvatim matricu dementne priče. Jer, jednom se štutgartska metoda odnosila na tramvaje, a drugi put na izvesnog baštovana Ciglera iz Štutgarta, i njegovo uređenje parkova. Sumnjajući odavno u sve što majka izgovara, proveravam baštovana na Guglu: Posetio je Beograd nakon odlaska Turaka, kako bi kod novih srpskih vlasti dogovorio posao. Malo je nedostajalo pa da se zelene površine u srpskoj prestonici urede po njegovim nacrtima. Ipak, nigde ne piše da je reč o štutgartskoj metodi.

Mama je svakodnevno uvežbavala vežbe podsećanja. Neshvatljiv joj je bio pojam dosade. Uzela bi jednu od kutija prepunih fotografija, polako prelazila sa jedne slike na drugu, pokušavala da se priseti ne samo imena pojedinih osoba, već da u nekoliko rečenica uspostavi kontekst, odredi njihove uloge u beskonačnom univerzumu prošlosti.

Ili bi satima preturala po ormanima i fiokama. Oraspoložilo bi je otkriće predmeta na koji je bila sasvim zaboravila. Sa tim predmetom za nju bi od zaborava bila spasena čitava jedna epizoda. Opsesivno je želela da u svakom trenutku raspolaže kompletnim bogatstvom svoga iskustva. Zato je trebalo stalno se prisećati proživljenoga, pažljivo uspostaviti vladavinu nad čitavom tom nepreglednom teritorijom. Bez konstantnog uvida u pređeni put, život ne bi imao smisla. Ne treba izmišljati, treba se samo prisećati. Život je božje delo dato na privremenu upotrebu. I zato se prošlost mora obnavljati, da bi živela. Otac je plovio morima i okeanima a majka vlastitim životom.

Tog junskog popodneva, kada je stigla vest o maminoj smrti, pokušavam da odgovorim na pitanje odakle ja tu gde jesam, u iznajmljenom stanu na Bulevaru Eržebet u Budimpešti. Odakle ta žena pored mene? Taj svet koji nas okružuje? Taj ja? Drugačiji od uzorka kakav je trebalo da postanem. Sve je u početku bilo logično, predvidivo, jasno. Svet kao katalog. Odatle sam krenuo. A našao se u svakodnevici kakvu nisam želeo, u životu koji nije moj. Sa nekim meni stranim navikama i ritualima. Bez logičnog rasporeda dnevnih obaveza. Šta se to dogodilo da jedem jela koja mi ne prijaju? Radim ono što ne volim? Govorim ono što ne mislim? Verujem da ta žena pored mene bolje zna kako mi je nego ja sam. Živim sa neraspakovanim koferima. Jednom nogom u odstupnici. Stalno u potrazi za čvrstom tačkom gde bih predahnuo, otkrio greške, i onda, tako obnovljen, uputio se u pravom smeru. Jer, ovo što sad živim, ne može biti moj život. Ništa nije na svom mestu. Stvari, ljudi i događaji imaju po nekoliko senki. Šta se to dešavalo pa sam stigao tamo gde nije trebalo?

(Odlomak iz romana <Islednik> Dragana Velikića)

Related Post

Preporučujemo da pogledate

ISLEDNIK – Dragan Velikić / Stvarnost kakvu nam je i sam život isporučuje

Komentar