8
мар
2016
1

POMOĆU LJUBAVI / Odlomak iz romana „Knjiga“ Vladislava Radaka

(Odlomak iz romana Knjiga Vladislava Radaka) (Photo By Hugovlad, DeviantArt)

Na nekadašnjim peronima sada žive i spavaju ljudi u čitavim improvizovanim ulicama gde je svaka kuća predstavljala jedno mesto za spavanje. Na gomilama su bile čitave porodice, odeljene od drugih nevelikim policama na kojima su naslagali svoje malo blago. Bilo je tu četkica za zube, polomljenih ogledala, konzervi sa učećerenim, pravim, voćem, par igračaka za decu, fotografije porodice, neki su imali luksuz još jednog para obuće, svečanih pantalona za, saznao sam, jednomesečne sastanke Varvara, te noževe koji su uglavnom služili za brijanje. Ponegde se video konac i igla, ćebad, među stamenijima luk i strela.

Ljudi se guraju u nepreglednim redovima, užurbani, ali nepokolobljivo strpljivi, deca se jure po šinama uz vrisku i ciku, sa improvizovanim mačevima vode ratove, jer je to u ljudskoj krvi, majke spremaju ručkove na vatrama koje su udaljene od mesta za spavanje, vodi se računa o svakoj zapaljenoj cepanici, svakom pravcu dima i svakom naprstku skupocenih začina koji su ratnici donosili iz zatrpanih supermarketa sa svojih beskonačnih ekspedicija.

„Ovi ljudi su odbačena podsvest civilizacije.” Profesor je započeo svoje izlaganje. „Tvorac, na čelu Pet Prestonica mislio je da ima spas za ljudsku rasu. Ukinuti Emocije, Umetnost, Veru i ljudi će prestati da ratuju. To je samo donekle tačno. Tvorac je želeo da se ljudi ne mešaju. Znao je da preživelih nema mnogo, ali da je nemoguće sve registrovati i okupiti. Dovoljno bi bilo samo jedno mešanje muškarca iz neke od Prestonica i žene Varvarkinje i čitav vekovni plan pao bi u vodu. Podignuti su veliki zidovi oko svake od pet Prestonica i svetovi su zauvek izolovani. Ostalo je onda samo još nešto da bi plan bio maksimalno osiguran. Uloviti svako ljudsko ili poluljudsko biće koje živi van Zidina i ubiti ga. Jedino tada će napredna Tvorčeva rasa moći da bude u potpunosti zaštićena. U Prestonicama se veruje da smo svi mi mutanti, ozračeni, krvoločni, pred umiranjem. Nažalost, nije tako, pogledaj…” raširi ruke Profesor prema podzemnom svetu koji je pred nama pulsirao sopstvenim životom, „mnogi su razvili otpornost na radijaciju, naša deca se rađaju sve zdravija, viša, jača, spretnija. Mi smo napredniji krak evolucije.”

„Ne razumem“, odgovorio sam zbunjeno. „Vi ovde posedujete kompjutere i softver za oplodnju? Kako birate maksimalno kompatibilne partnere?”

„Nikako, partneri se biraju sami. Pronalaze se u masi. A oplodnja se vrši prirodnim putem.”

„Molim?“ bio sam zgrožen, setivši se nekih slajdova sa predavanja iz Evolucije. „Mislite kao životinje?”

Profesor zastade i pogleda me iskosa, baš onako kao što ume, kao da hoće da kaže, mladiću, ti pojma nemaš.

„Pomoću ljubavi.”

Stajao sam zbunjen, u potpunosti svestan da taj pojam nismo učili na predavanjima. Bio sam sumnjičav. Zvučalo je kao nešto što bi se teško moglo naučno dokazati.

(Odlomak iz romana Knjiga Vladislava Radaka)

Related Post

Preporučujemo da pogledate

KNJIGA – Vladislav Radak / Budućnost u kojoj ne biste voleli da živite

Komentar